ČOVEČE MOJ TEBI GOVORIM

Hodam pored tebe, moji koraci odzvanjaju ulicom kao i tvoji. Čuješ li ih čoveče moj? Da li je moja ruka u tvojoj ili tvoja u mojoj, kome je to važno? Možda nekom mudrom umetniku koji želi da zabeleži trenutak u kome ti i ja jednako postojimo.
Nismo mi jednaki po polu, ni razmišljanju, niti po izgledu ili snazi. Ne! Bog nas je najpre stvorio jedinstvene i tako različite, a zatim nam dao ovaj put po kome hodamo istovremeno, ti i ja čoveče moj.
Gde ti nogom staneš tu pored tebe stojim i ja, da li je moja noga ispred ili iza, kome je to važno?
Možda nekom ozlojađenom kritičaru, koji nema drugog posla osim da gleda gde si ti a gde sam ja, i ko je preči od nas dvoje? Onom koji je zaboravio i u svom besu zakopao činjenicu, da smo važni oboje i da zajedno svet stvaramo nas dvoje, njih dvoje…

Na venčanju sam ja na tvoju nogu stala, a onda si ti na moju nogu stao jednom drugom neizbežnom prlikom, jer tvoja noga je duža a moja malo brža čoveče moj. Otisak tvojih stopala duboko je urezan u zemlji po kojoj hodaš, a zemlja sve korake slaže i u stene polaže. Nisu to ostaci, ni lanci, to je nasleđe koje se ponovo sa životom rađa.  Zato neka koraci tvoji jasan otisak ostave i neka se put tvoj po dobru poznaje,  tebi govorim.

Znaš da ja volim tvoju hrabrost što se u seni lica tvog vidi, i iz koje sam Bog izvire a naspram blagosti moje koja te neguje.
Pored tvojih, otisci su moji plići i nemaju oštre ivice i ne treba, jer ja budući život i u njemu ljubav čuvam, čoveče moj tebi govorim.
Dok tvoja noga vrata drži da se ne zatvore, moja žuri da pristigne i širom ih otvori, jer tako se ovaj život živi i budući stvara.

Nisu naši ciljev uvek isti i ne morju biti, jer nas je Bog po svojoj meri i potrebi života stvorio. Dao nam znanje da do cilja različitim putevima stignemo, što usečeni jedan pored drugog se pokazuju. Tvoj je put isti kao moj, i ti hodaš snagom svog racija i muškh nogu koje ja tako volim. A vidiš ja hodam meko, lakim korakom sa puno ljubavi prema tebi i na cilj stižemo u isto vreme, da novi žovot stvorimo, čoveče moj tebi govorim.

Ne marim ja da li su moji koraci savršeni i nije mi važno da li i ti ponekad posrneš. Znaš li za šta ja marim?

Marim da me ne zaustaviš svojom snagom, jer to nije dobro za tebe a ni za mene i život budući. Marim da hodam i da moji koraci ostavljaju trag koji vidim kada se okrenem unazad, kao i tvoji. Marim da koraci moji ne poremete hod tvoj, već da zajedno a opet posebno prelaze put na kome rastemo, penjemo se i padamo i jedno drugo podižemo. Ti svojom jednostavnom i tako za mene voljenom muškom snagom, a ja svojom ženskom i kočopernom lepotom kojom me je Bog stvorio. Žena sam
Ne bojim se ja tvojih koraka. Ne, ja volim tu melodiju i ritam kojim udaraju po zemlji kojom hodaš. Samo me ne zaustvaljaj i ne pomeraj sa puta mog jer nije sve tvoje, jednako si pola sveta ti a pola sveta ja, čoveče moj tebi govorim.

Jovanka Vajagić

autor