ŠTA NAS TO MENJA?

ŠTA NAS MENJA?

Probudimo se ujutro srećni i ne znamo šta nam dan sve može da ponudi. Nije nužno da razmišljamo negativno ali je preporučljivo imati realano pozitivan stav prema budućnosti. Čekati je ili joj ići u susret u dobrom raspoloženju, da se ne uplaši, da oseti dobrodošlicu i da se lakše integriše. Ona, ne mi.

Spremni smo uglavnom, prepuštamo se južnom i severnom vetru sa samo jednom razlikom. Toplom lahoru sa juga nudimo svoje lice da ga miluje, a prema oštrom severcu koji donosi miris svežine i oštrinu koja bridi po obrazima, zaklonimo iskosa svoje lice, podignemo kragnu malo više, uvučemo ramena u tople skute grudi i navučemo kapu preko ušiju, i istim korakom idemo u susret budućnosti. Ili se možda sklanjamo, jer je baš hladno kada severac duva, pa se vraćamo tamo gde jugo opet miluje naše lice.

Isto mesto isto odstojanje.

Ujutro imamo jedan plan sa kojim počinjemo svoj dan, a on se neretko završi sasvim drugačije. Kada bi mogli da biramo sve, život bi možda bio manje zanimljiv, možda? Zato je neko osmislio okolnosti koje ne biramo i povezao nas sa njima u čudesnu vezu. One nas dodiruju, izazivaju, prolaze kroz nas, guraju se i nameću a mi ih ne želimo često, dolaze nepozvane, neke nas miluju a neke uznemiravaju, otežavaju put i menjaju. Zbog njih se smejemo i plačemo, zbog njih se u golu vodu pretvaramo i ne spavamo, izgovaramo neverovatne reči i „Jel moguće ovo“ Eto, one nas menjaju. Stalno novi ispiti, uvek taj prvi put. Ne znam zašto postoji prvi put kada se uvek ponavlja? Menjamo se i rastemo, okolnosti oblikuju naše biće, neki od nas postaju bolji nekom ili sebi, a neki se lome i ne prihvataju, odupiru se i baš neće da se menjaju, jer to onda nije “autentično”. Čekaju da se okolnosti promene. Da li smo stvoreni da se prilagodimo jer smo inteligentna bića, da se menjamo, da napredujemo i učimo nešto novo, drugačije i iz drugog ugla ili da ostanemo onakvi kakvi jesmo? Čovek se nadje u situaciji da mora da donese odluku brzo i u hodu da bi mogao da nastavi dalje, okolnosti ne biraju, one nas dovode pred svršen čin i nude, nude, stalno nude i ond kada ništa ne tražimo. Ponude ono što imaju a možda i ono što nam je potrebno? Ako nismo spremni ili ne prepoznamo mogućnost mi je propuštamo, ne dajemo joj vrednost ili je prihvatimo i uradimo onako, kao rutinsku stvar koja ne ostavlja trag,  osim gubitak energije i fizičke snage sa osećajem iscrpljenosti kojoj ne znamo pravi uzrok, jer mi smo autentična bića.

Okolnosti najčešće dolaze uzročno-posledično ili iznenada. Prve se dešavaju po pravilu “dobro čini i dobro će ti se vratiti” Svakom se dogodi da pomisli, pa radim dobro a vidi kako mi se vraća?  Druge uvek dođu prvi put!

Šta je dobro? Šta je zaista dobro?
Da li je to predan i iskren rad ili delo, ili je to ono što zovemo “rutinska stvar” ili “odradjeno” Materijalni rezultat dodje u oba slučaja a osećaj ispunjenja i vrednosti koja nam znači i zbog koje se osećamo radosno, humano, uspešno i ispunjeno, dolazi samo onda kada radimo predano i posvećeno. Potpuno. Kada ulažemo energiju i emocije, najbolji deo sebe, tada zauzvrat dobijemo osećaj ispunjenosti i vrednosti.  Ono što se zove “vetar u leđa” Eto i to nas menja!

Rad nas menja.

Uživajte,

Jovanka Vajagić