Svi smo bogom dani različiti.

Odlomak iz knjige…

Prepreke na razvojnom putu ličnosti i potencijala?

Prvi stepenik

Kada zakoračimo nogom na prvi stepenik, on uvek nudi bar dve mogućnosti: da se vratimo nazad ili da krenemo na drugi. Još uvek je prisutan osećaj, da li ići dalje ili odustati? Prostor za preispitivanje i odluku.

Prvi stepenik je prostor za razmišljanje i informisanje. On neminovno nudi istinu stanja u kojem se nalazimo. Da bismo dobili što više tačnih informacija, potrebna je doza nemilosrdnosti prema sebi i realno sagledavanje. Jasan uvid automatski daje i realanu procenu mogućnosti, da li ćemo zakoračiti dalje i u kom smeru se moramo kretati. Kada se nalazimo na prvom stepeniku bilo kog razvojnog procesa, plana ili cilja, nedovoljno jasan i nerealan uvid u stvarno stanje u kojem se u tom trenutku nalazimo je put u fijasko i gubljenje vremena i energije.

U svom radu često mi se događalao da zastanem i posumnjam u svoju odluku. Posmatrala sam svoj život, istraživala i preispitivala, tražila sam uzroke da bi razumela posledice. Redom sam preispitivala i uvek su se moje misli lepile za istu stvar a to je senka sumnje. Dugo vremena sam je zaobilazila i smatrala nevažnom. Sumnja je uvek bila ista i na istom mestu. Tačno ovako, negde sa leve strane izvan mog tela kao mala siva senka koja me prati, naizgled neprimetna i reklo bi se beznačajna ali stalno i uporno prisutna. Svaki put kada donesem odluku i započnem nešto novo, s vremena na vreme pojavi se taj sivkasti osećaj koji govori tihim dečijim glasom: “ mala si ti za školu”

Kao uljez koji me prati. Sumnja nije imala uticaja na moje razmišljanje i ponašanje, ali jeste na unutrašnju snagu koja se ispoljava sa više ili manje energije.

Priča iz života

Posmatranjem, osećaj me vratio u moje detinjstvo, vreme za polazak u školu. Videla sam malu, nežnu  devojčicu u velikom svetu, koja se sprema da krene u prvi razred. Očiju uprtih u odrasle,  njihove reči i poglede, čekala sam kakva odluka će biti?  Baka je sedela na maloj stolici u kuhinji i čistila povrće za ručak, stala sam ispred nje u molitvenom položaju i netrmice gledala njene ruke i prste kako se pomeraju dok čisti papriku. Skupila sam sve  misli koje sam mogla i želju i tražila od nje podršku da me puste, verovala sam da ona može da utiče na odluku kod roditelja.  Želela sam da idem i osećala da mogu. Mama je bila izričito protiv a otac je razmišljao i gledao me. Mala i mnogo sitnija od svojih vršnjaka,  bila sam sklona čestim prehladama zbog čega su roditelji bili u strahu da je to previše i prerano za mene. Sumnja mojih roditelja nije promenila njihove planove za moj polazak u školu, ali  je briga za moje zdravlje i otpornost navela mog oca da me u početku vodi do škole, dok su druga deca sama dolazila.  U početku je to bilo samo nekoliko prvih dana škole a tokom zime, posebno kada je padao sneg, otac mi je govorio „zatrpaće te sneg, pa šta ćeš onada“ . Bunila sam se i hodala daleko iza njega, namerno. Neću da me vodiš više, rekla sam mu jednog zimskog dana. Mogu i sama!  Sve je prošlo savršeno, slika kako me otac  drži za ruku i prati u školu je ostala i nosila je dve poruke, jednu veoma snažnu i drugu kao senku:

 Prva poruka je bila sigurnost, koja se utopila u moju ličnost i koja je izvor moje sigurnosti u sebe.                                                                                                                     Druga je senka sumnje i stida koja je odzvanjala u rečima roditelja „mala si ti za školu“ , daleko manjeg uticaja ali veoma prisutna i sigurna u svom postojanju, toliko mala da sam je zanemarila……………

Pročitajte ceo tekst u knjizi, radnog naslova“ TRO – UGAO POSMATRANJA „

Knjiga j e u pripremi za izdavanje

Jovanka Vajagić

autor