Gde se krije „KOREN SAMOPOUZDANJA“?

“Samopouzdanje je najveći i najsigurniji dvorac u kome živiš” Tvoja moć!

Koren samopouzdanja se nalazi pohranjen negde u našem umu. Da li poznajemo put do njega ili smo ga negde izgubili?  Samopouzdanje je osećaj i količina energije koja vibrira u nama a koju pokreće samo jedna prava misao ili dogadjaj koji šalje poruku:

 Ja znam i osećam da mogu – Koren samopouzdanja!

U najranijem detinjstvu svakog od nas postoji trenutak kada smo spoznali veru u sebe kroz sliku ili doživljaj kojeg se rado sećamo i koji je neprestano prisutan u nama. To je ono dragoceno mesto u prošlosti od koga svako ljudsko biće može da počne ponovo da razvija osećaj poverenja u sebe kao temelj na kojem će graditi svoj životni put. Pod pretpostavkom, da kao odrasle osobe već imamo izgrađene stavove i vrlo teško prihvatamo tuđe savete, odrasla osoba najbrže i najbolje uči kroz lične primere i iskustvo. Možemo satima slušati nekog café majstora kako se sprema dobra kafa i biti sasvim sigurni da je to veoma jednostavno. Većina nas će reći: Šta ovaj filozofira, bar to nije teško?! To može svako i može ali kako?Tek kada stanemo ispred café mašine i tu kafu spremimo sami, uložimo svoje vreme i trud, prođemo kroz čitav proces biranja dobre kafe i probamo ukus i miris kafe koju smo spremili, znanje je izgrađeno i utemeljeno zauvek i tek tada postaje svesno. Sve do tog trenutka je samo dobra café-priča na nivou informacije, a znanje ne postoji  jer se nije dogodilo lično iskustvo koje utemeljuje proces.

 Svesno znanje je izvor pravog samopuzdanja. To se gradi. To se pamti.

Pomereni sa glavnog puta lutamo u mislima i delima, zbunjuni,  jer smo jedno dok razmišljamo a sasvim drugo dok delamo. Ne znam šta da radim, ne znam šta da izaberem i čime da se bavim, nepoznato mi je i nisam sigurna da li ću uspeti ili neću!? Koristim stid kao izgovor i kao vreme da se saberem i iskopam poverenje negde iz dubine duše. Krijem se iza leđa partnera, verujem više njemu nego sebi, kuda me to vodi? Imam li pravo kao odrasla osoba da krivim nekog drugog, roditelje, dečka, muža koji je moj izbor, sredinu i zemlju u kojoj sam se rodila i živim, ili treba da budem zahvalna na onom što jesam, što sam postala i što imam? Umem li da upotrebim ono što imam ili bežim od sebe u nešto što nemam, jer mi je tako lakše, lažem sebe i svoj život. Da li je samopouzadnje celina, glavni put ili korak koji me održava na tom putu, ili su delovi potrebni u nekim trenucima i situacijama sa kojom se suočavam?  Saznaću samo ako upoznam svoju nesigurnost potpuno i tmeljno.

Kada se dogodi iskorak i zašto se ne vratimo odmah na pravi put?

Nesigirnost se pojavi kao ključna gošća u važnim momentima naših života i obori nas s nogu, bukvalno izgubimo snagu i moć pozitivnog  razmišljanja. Pojavljuje se bez poziva i bez očekivanja, negira sve što je dobro, uzima kormilo i preuzima vožnju. Počinje uvek sa “ne mogu”  “ne smem” “ne znam” Šta će drugi da pomisle? “Neću uspeti”. To je previše za mene. Stidim se i sl. Događa se čak da poželimo da pobegnemo sa mesta dešavanja, smanjimo se u sopstvenim očima ili sakrijemo, ne retki to i urade….

nastavak pročitajte u knjizi koja stiže u oktobru PAKET BOJE LJUBAVI

 

Poštujem Vas i volim,

Jovanka Vajagic