Kada se uhvatiš za volan svog života, ne okreći se nazad!

 

Bilo mi je nepunih trideset tri, hodala sam po vrelom asfaltu ispred urgentnog centra, pogledom uprtim u stare papuče na nogama, one koje su bile prve u hodniku pored vrata, da ih obujem u brzini.

Pre samo pola sata, sedela sam bezbrižna i gledala u svoje papuče sa potpeticom“desetka’, izgledale su baš dobro na mojoj nozi. Nogom preko noge, lagano sam mahala stopalom i uživala u lepom nedeljnom podnevu sa ćerkom i čekala muža da dodje iz perionice automobila, gde je otišao da na brzinu opere auto.

Mobilni telefon je stajao na staklenom stolu dok je zvonio, javila sam se očekujući njegov glas i poziv da krenemo na rođendan kumčetu. Poznati ženski glas sa druge strane žice je oprezno izgovorio: Pao je sa motora, mislim da će biti dobro….

Na koloseku ispred glavnog ulaza u urgentni centar, čučnula sam ruku savijenih preko stomaka i gledala u svoje stare papuče sa grubim đonom, malo oronule od nošenja po kući, asflat je goreo ispod mojih nogu, iako je bio maj, bilo je neizdrživo vruće. Nemir me terao da čas hodam, čas opet da čučnem, ne bi li uspela da zaustavim tutanj misli i zadržim nalet bola u grudima. 

Dežurni lekar nije mi  ulio ni malo nade, naprotiv, primetila sam da se trudi da bude što objektivniji i objasni mi koliko je Bojanov život zaista ugrožen. Šanse da peživi su male, rekao je i ljubazno mi ponudio lek za smirenje.

 Šta se to dešava? Da li je ovo stvarnost, pitala sam se? Ne treba da boli, govorila sam sebi i tražila malo nade da me podrži, da čujem: „Dobro je, ne brini!“  Gledala sam u sebe, unutra i merila osećanje nadanja u dobro i snagu svoje vere da će sve na kraju opet biti kao pre. 

U sekundi, sve u mom životu se promenilo, u samo jednoj sekundi, sve sam videla drugačije, surovo stvarno. Boje nisu postojale, ja ih nisam primećivala, u mojim očima smenjivale su se crna i bela kao fleševi. Jedan nesmotreni trenutak mladića, kojeg nikada u životu nisam videla i nisam znala da postoji, kao što on nije znao da postoji moja porodica i ja, promenio je život cele moje porodice, moj i njegov život.

Molila sam Boga da učini čudo, da moj muž preživi. Pričala sam, pregovarala, pokušavala da vidim i prepoznam lice Boga, obećavala mu puno toga i tražila samo jedno: Čudo!

Život do tog trenutka je izgledao, kao niz izbora, okolnosti i doživljaja u kojima sam nalazila teške i lepe momente, koji su se nekako usaglašeno smenjivali a ja sam plivala i snalazila se. Nisam uvek bila svesna pravca i dubine. Nisam uvek prepoznavala lepe uvale i pravac vetra. Nisam birala čamac i brod, samo sam plivala, jer sam volela dodir života, bio mi je bliži tako.

Noge su hodale kao dva drvena štapa, kao štule koje preskaču preko svega, nose me, dok sam očima tražila pogled prijatelja, lekara i svih koji su se tu našli. Tražila sam izraz lica koji obećava „biće on dobro“!

Nije bio dobro!

Sela sam u svoj auto sama, ruke su mi drhtale. Nisu baš drhtale, više se može reći da su se tresle i odskakale od tela, kao da nisu moje. Spustila sam ih na volan, ne bi li se umirile. Sedela sam  nekoliko sekundi, u kojima mi je ceo moj život prolazio kroz glavu, kao da sam živela nekad davno u nekom drugom životu koji se događao samo pre nekoliko sati, a sada? Zar je moguće da više nikada neću videti njegovo lice i čuti glasni smeh? Zar je moguće, da on više ne diše a jutros se tako glasno smejao? Misli  bole neizdrživo?

Sada sedim i držim volan čvrsto, čekam da se ruke smire, suze samo teku, ne osećam lice ni telo, samo ruke. Nikada nisam mislila da suze mogu biti žive, a te su bile „žive“. Dodirivale su me, pekle i umivale, tešile i govorile: Možeš ti!

Od tada vozim drugi krug, naučila sam da držim volan svog života čvrsto i ne okrećem se nazad dok vozim. Prealzim izazovne litice oprezno i vozim polako. Ponekad poželim da vozim malo brže, a onda se setim „jednog život“ pa opet usporim i samo nastavim. Postoje uvale u kojima se zaustavim i uživam, moje male oaze koje volim. Postoje čamci, kojima prelazim dubine i brodovi kojima prelazim površine i često dalje plivam, jer volim dodir života. …….

(odlomak iz knjige koja sam upravo završila, biće u prodaji do kraja godine)

Postoji prijatelji, bivši i sadašnji, jer sve nas život menja, kada to ne radimo sami. Bivši, koji nisu bivši zato što nisu prijatelji, samo su nam se putevi razišli.

Postoje prijatelji, koji me sada pitaju za uspeh i neuspeh, jednako.

Postoje prijatelji, koji me ne pitaju ništa, ni ja njih ne pitam. 

Postoje prijatelji, koji misle i osećaju da su prijatelji, iako to nije uvek tako i ne mora da bude. Ne zameram.

Svako drži svoj volan i vozi. Život je živ!

Postoje prijatelji sa kojima  se moje srce smeje dok vozimo i gledamo napred.

 

Kada uhvatite volan svog života, vozite i gledajte napred.

 

Jovanka Vajagić